Историја

Шеснаесте крајишке бригаде

Војске Републике Српске

Шеснаеста пролетерска моторизована бригада Петог корпуса Југословенске народне армије, с командом у Бањалуци, чувала је традицију Прве крајишке пролетерске ударне бригаде, основане у Ламовитој код Приједора 1942. Након што је команда Петог корпуса (Бањалучког корпуса) ЈНА процијенила војно-безбједносну ситуацију у Југославији, чије су разбијање започели словеначки и хрватски сепаратисти, уз подршку западних сила, Шеснаеста пролетерска моторизована бригада одржала је војну вјежбу током љета 1991. Бригада је мобилисана и окупљена у Машићима код Босанске Градишке, да би 16. септембра 1991. један њен дио упућен је у одбрану српског народа у Западној Славонији, гдје је 20. септембра стигао и остатак јединице. Тако је почео ратни пут Шеснаесте.

Бригада је боравила у Западној Славонији нешто дуже од девет и по мјесеци, тј. од средине септембра 1991. до почетка јула 1992, с тим да су борбена дејства против хрватских снага била посебно изражена током октобра 1991. Шеснаеста је ослободила значајну територију у Западној Славонији, допринијевши одбрани српског народа и стварању Републике Српске Крајине и прекаливши се као снажна и самоувјерена јединица.

Ширење Југословенског рата на Босну и Херцеговину у прољеће 1992, усљед агресивног дјеловања хрватско-муслиманске коалиције, довео је до стварања Војске Републике Српске и нове мобилизације која је ојачала Шеснаесту крајишку моторизовану бригаду. Један њен батаљон већ средином јуна 1992. започео је борбе у Посавини, а постепено је читава Бригада, што из Западне Славоније, што нови батаљони са Мањаче, гдје су били формирани, укључила у борбена дејства. Учешће Шеснаесте у Бици за посавски Коридор (Операција „Коридор 92”) у јуну 1992, а затим и у наставку борби за ослобођење Посавине, укључујући и Битку за Босански Брод октобра 1992, потврдило је њен офанзивни карактер.

Бригаде је потом упућена на орашко ратиште, гдје је провела непуна два мјесеца, од почетка новембра до краја децембра 1992. и гдје је у сталним борбама исцрпљивала хрватске снаге и одбранила Коридор, држећи линију фронта удаљену само два километра од пута који је спајао Републику Српску.

Након орашког ратишта, Шеснаеста крајишка бригада војевала је нешто дуже од седам мјесеци, од краја децембра 1992. до почетка августа 1993, на брчанском ратишту, гдје је убрзо по доласку остварила успјех против непријатељских снага. Она је у јулу 1993. учествовала у Бици за струјни коридор (Операција „Садејство 93”). Одлазећи са брчанског ратишта, Шеснаеста је оставила боље положаје од оних које је затекла и шири Коридор.

Шеснаеста је ратовала у Посавини годину и један и по мјесец, тј. од средине јуна 1992. до почетка августа 1993, а затим је ратни пут наставила у Поусорју, гдје се главнина Бригада задржала двије године и три мјесеца, тј. од средине августа 1993. до средине новембра 1995, ратујући против муслиманских снага на линији фронта дугој око 15 километара. Бригада је остварила одређене офанзивне успјехе у борби против муслиманских снага на добојско-теслићком ратишту током јануара и фебруара 1994. и помјерила линију фронта напријед.

У смирај рата, новембра 1995, током мировних преговора у Дејтону, главнина Шеснаесте премјештена је из Поусорја у Крајину, премда су њене јединице током исте године упућиване на бихаћко, граховско-гламочко, великокладушко, влашићко, зворничко, трновско, шиповско и озренско-возућко ратише, а велики допринос дале су сламању непријатељских офанзива у Крајини и на Озрену.

Иако је највећи дио рата провела у зонама одговорности Првог крајишког корпуса и Источнобосанског корпуса, дијелови Шеснаесте упућивани су на извршење задатака и у Други крајишки, Дрински и Сарајевско-романијски корпус, као и у међумуслимански обрачун у Западној Босни. Гдје год су се појавиле, јединице Бригаде оставиле су добар утисак, а дешавало се да појава неке њене јединице на другом ратишту, макар то био вод

или чета или група старјешина, поправи опште расположење код других јединица Војске Републике Српске и мјесног становништва.

Шеснаеста је током свог војевања од 1991. до 1995. остварила сарадњу са другим бригадама, било кроз слање својих јединица у њихове саставе, као испомоћ, било кроз долазак јединица из других бригада у њен састав, а такође и кроз заједничко ратовање на појединим дијеловима фронта. Слање јединица Шеснаесте у друге саставе или на друга ратишта изван зоне одговорности Бригаде започело је још 1991, настављено наредних година, а нарочито је дошло до изражаја 1994. и 1995, усљед непријатељских офанзива на Републику Српску.

Шеснаеста крајишка моторизована бригада састојала се, након преформирања у августу 1992, од команде, команде стана, извиђачке чете, чете војне полиције, 1. моторизованог батаљона, 2. моторизованог батаљона, 3. моторизованог батаљона, оклопног батаљона, хаубичког дивизиона, мјешовитог противоклопног артиљеријског дивизиона, лаког артиљеријског дивизиона противваздушне одбране, инжињеријског батаљона, чете везе и позадинског батаљона. Њени припадници били су из 22 општине Републике Српске, претежно из Крајине. Предњачиле су општине Бањалука (око 50% укупног људства Бригаде), Градишка (око 16%) и Лакташи (око 12%), тако да су ове три општине давале око 78% ратника Шеснаесте. Просјечна животна доб припадника Бригаде била је 32 године.

Значај који је Шеснаеста крајишка бригада имала у Војсци Републике Српске огледао се и у њеном старјешинском кадру. Команданти Шеснаесте били су: Милан Челекетић (од септембра 1991. до августа 1992), Новица Симић (током августа 1992), Вукадин Макрагић (од августа 1992. до јула 1993), Владо Топић (од јула 1993. до новембра 1995) и Драган Вуковић (од децембра 1995. до септембра 1999). Генерали су постали Милан Челекетић, Новица Симић и Драган Вуковић. Након одласка из Бригаде, њени команданти били су на високим командим и другим дужностима.

Шеснаеста крајишка моторизована бригада Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске била је снажна ратна јединица, која је то постајала временом, калећи се у окршајима са хрватским и муслиманским непријатељем. Бригаду је одликовало успјешно извршавање тешких борбених задатака, прво офанзивних, а затим и дефанзивних, као и снажан осјећај родољубља, борбеност и пожртвованост велике већине њеног људства. Шеснаеста крајишка бригада ослободила је око 780 квадратних километара територије током Југословенског рата (1991–1995), непосредно или организацијом других јединица. Највећи дио територије ослободила је у Западној Славонији 1991, Посавини 1992. и 1993. и у Крајини 1995.

Бригада је имала 432 погинула у борбеним дејствима, погинула и умрла ван борбених дејстава и око 1.700 рањених бораца. Просјечна животна доб свих палих је 31 година и пет мјесеци. Старјешине су чиниле 12% свих погинулих, а од укупног броја палих старјешина резервних је било 92%, а активних, тј. професионалних војних лица 8%. Срби су чинили 91% свих палих ратника Бригаде, али су у њеним редовима гинули припадници и других народа.

Шеснаеста крајишка моторизована бригада одликована је Орденом Немањића на Видовдан 28. јуна 1993. Шеснаеста крајишка бригада проглашена је најбољом јединицом Првог крајишког корпуса 1994. и 1995, а америчка обавјештајна агенција (ЦИА) у анализи борбених дејстава објављеној седам година по окончању Југословенског рата, навела је да је Шеснаеста била „вјероватно најбоља бригада” Војске Републике Српске.

Српски народ звао је Шеснаесту „гаравом”, тј. оном која је прошла кроз ватру и пламен, што можда на најбољи начин говори о значају и угледу који је крвљу и знојем својих ратника стекла у том херојском добу српске историје – стварању Републике Српске.

(Проф. др Горан Латиновић написао је научну монографију „Шеснаеста крајишка бригада Војске Републике Српске (1992–1995)”, коју је 2025. објавио Службени гласник Републике Српске).